САВИН МАНАСТИР КУВЕЖДИН

Манастир Кувеждин је једини манастир у Србији посвећен Светом Сави. Основао га је српски војвода и последњи деспот Стефан Штиљановић 1520. године.

Манастир Кувеждин припада Епархији сремској Српске православне цркве и представља непокретно културно добро као споменик културе од изузетног значаја.

На месту првобитне камене цркве са два кубета, изграђена је садашња црква 1816. године уз троспратни барокни звоник који је саграђен 1803. године, а изградња тространог манастирског конака започета је 1810. године. Иконостас за стару цркву осликао је Јанко Халкозовић 1722. године, а у време док је манастиром управљао архимандрит Никанор Грујић (1849-1853.) манастирска црква је добила нов иконостас који је осликао сликар Павле Симић између 1847-58. године. Пре тога је, 1834-36. године, дуборезац Георгије Девић извео радове у дуборезу на иконостасу, певницама и столовима. Током првих деценија XIX века велики конаци манастира су озидани са одликама класицистичке архитектуре који су манастир окруживали са четири стране стварајући правоугаону основу манастира.

Манастир Кувеждин је у овом периоду био изузетно богат и велелепан са великим земљопоседима и манастирима — метосима, Петковицом и Дившом, удаљених пар километара од Кувеждина. У богатој манастирској ризници су се чувале драгоцености и старине, попут путира од чистог сребра изнутра позлаћеног са староруским натписом који је израђен 1559. године, затим златних кашика за причест из времена витезова са иконом Светог Георгија и 8 алемова. У манастиру се чувала и петохљебница из 1758. године и бакрорез који је направио Захарија Орфелин 1772. године а манастирска библиотека је садржала 500 разних дела, укључујући и 19 србуља, од којих су 15 писаних и 4 штампане.

Први сигурни подаци о манастиру Кувеждин потичу из турских записа из 1566-69. године. У складу са турским извором из 1566. године то је "манастир Свети Сава, друго име Кувеждин, близу села Ванђинца". Године 1569. у манастиру је био игуман Стефан и тада је ту руком писан минеј за јун.

Заслугом београдско-сремског митрополита Пајсија 1650. године, Манастир Кувеждин је спасен од рушења које је започео турски заповедник Сремске Митровице Синанбег.

Манастир је доживео разарања 1688. године од Турака, 1941. године је опљачкан од стране усташа, док су га 1944. године усташе и Немци срушили.

Године 1753. приликом обиласка манастира црквена комисија је записала да је манастирска црква стара, саграђена од камена ("Церков каменоздана древња"), споља окречена и покривена шиндром од храстовине.

После турског разарања, манастир је дуго био пуст па су га крајем XVII века обновили избегли монаси на челу са игуманом Ананијем из манастира Сланци крај Београда.

После Првог светског рата манастир Кувеждин се нашао у тешком стању. Манастиру је већ од доба аграрне реформе одузето 225 јутара најбоље оранице.

Током свог развоја манастир је првобитно био мушки, да би 1923. године био претворен у један од првих манастира са женском обитељи на челу са првом игуманијом савремене Српске православне цркве Меланијом (Кривокућанин). Сестринство је испрва бројало 24 чланице и у поседу имало 350 јутара лоше шуме и око 75 јутара оранице које су биле подељене на 22 парцеле.

Манастир Кувеждин се под добром управом брзо уздигао и 1930-их година је по броју монахиња (преко 50) био међу највећим у Српству међу којима је било и много монахиња Рускиња (неке и племенитог порекла) а које су после напуштања Русије након Октобарске револуције овде нашле духовно уточиште. Манастир је у то време био веома богат и угледан, па је 1938. године његов метох постао Манастир Ваведење у Београду.

Током Другог светског рата манастир је тешко разорен а манастирско благо похарано. Уништење је било поступно. У мају месецу 1941. усташа Стипе Рукавина је постављен за комесара манастира, а за његовог заменика Маријан Дебељак, обојица из Сремске Митровице. 6. септембра 1941. године пре доласка комисије загребачког Музеја почела је пљачка манастирских драгоцености и имовине. Монахиња Августа је са децом сирочићима кренула за Београд а 32 монахиње заједно са игуманијом су одведене у логор у Цапрагу где су усташе задржале монахиње Српкиње, а Рускиње су отпустили и тада су оне прешле у Београд у свој метох манастир Ваведење. Затворене и измучене монахиње Српкиње ипак бивају пуштене из логора 27. септембра.

Записник о примопредаји историјско-уметничких дела манастира Кувеждина потписали су 15. септембра др. Иван Бах, др. Стјепан Готвалд и комесар Стипе Рукавина: „Инвентар садржи 58 ставака, од тога 22 из цркве, 32 из ризнице и 4 из капеле.“ Под ставком бр. 50 налази се „око 150 књига из књижнице.“ Утврђено је да је у манастирским конацима боравила усташка јединица која је бројала око 120 војника. „У борбама са партизанима страдале су манастирске зграде у намерно изазваним пожарима. После повлачења усташа неспаљени део конака налазио се у рукама партизана и служио за команду.“ У то време је манастир Кувеждин био у саставу фрушкогорских партизанских Рохаљ база, па је у њему била смештена велика интендантура са радницима.

У пролеће 1944. године немачка војска и усташе су минирали цркву, конаке и економске зграде. Срушени су кубе, стубови држачи кубета, звоник и сводови. Страдала је архива, већи део библиотеке и део ризнице са црквеним сасудима. У рушевинама цркве остали су делови иконостаса, радови академског сликара Павла Симића, док је дуборезбарија у потпуности уништена. У Кувеждин се после рушења цркве вратила монахиња Јелена и почела да спасава иконе испод дебелих слојева порушене опеке и шута. Преостало благо, око 20 икона, је сакрила у манастирској капели да би је затим усташе ухватиле, убиле и на њу набацале иконе.

После Другог светског рата нова комунистичка власт није имала осећаја за страдања манастира коме је одузето огромно имање, па је опустео. Једино је сачувана манастирска капела у којој су смештени сачувани делови иконостаса (20-ак икона). Убрзо после рата квалитетна цигла са рушевина западних и северних конака употребљена је за зидање домова културе у околним селима Дивошу и Чалми.

После Другог светског рата манастир је поново успостављен као мушки.

Манастир Кувеждин је такође 1990. године стављен под заштиту као споменик културе.

Обнова манастирске целине траје од 1997. године, под надзором Завода за заштиту споменика културе у Сремској Митровици.

Асфалтиран је и прилаз манастиру са локалног пута са приступним паркиралиштем за аутомобиле и аутобусе. Тиме је омогућена лакша доступност бројним верницима и поклоницима.

Потпуна обнова манастира Кувеждин је у току.

Манастир поседује чудотворну икону Пресвете Богородице која је 2009. године крвоточила.

Много икона у манастиру је мироточило.

Данас је Кувеждин мушки манастир, са настојатељем оцем Варнавом Лукићем.